02.08.2018

Mila Miljanjić, pjesnik – Tragom duše usnule

Intervju sa pjesnikinjim Milom Miljanjić povodom promocije njene prve knjige poezije „Tragom  duše usnule“. U razgovoru za  "Krug mladih" otkriva  kako je nastala njen prva zbirka pjesama, u čemu pronalazi inspiraciju, zašto je umjesto modelinga izabrala pisanje, šta je sve doživjela pitujući po svijetu. Kaže da je porodica osnova svakog društva, kao što je jezgro srce svakog atoma, i da je u Budvi pronašla ljubav svog života...

 

Razgovarala: Zorica Radenović

Inspirisana prolaznošću života, naša draga autorka, Mila Miljanjić, je stvarala, postavljajući pitanja kuda odlaze duše nakon smrti. Ona nam kroz stihove govori da postoji nešto iza. Ljubavlju nam daje nadu da duše odlaze na neko bolje mjesto. I nesebićno i iskreno deli svoju bol sa nama.  (Aleksandra Šćekić, pjesnik)

 

 

Mila Miljanić je rođena 1980. godine u Beogradu koji po završenoj srednjoj školi, uslijed prilika u zemlji, napusta. Nakon 12 godina provedenih putujući po Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Koreji, Indiji, Kini, Japanu, Tajlandu… vraća se svom rodnom gradu gdje zasniva porodicu sa kojom i dalje često putuje. Vjeruje da što više kultura i ljudi upoznamo i što više kilometara pješke pređemo, to lakše u svemu što nas okružuje spoznajemo ljepotu i dobrotu. Piše pjesme, pričem  bajke i dramske tekstove za djecu od kojih jedan čeka na izvođenje u jednom beogradskom pozorištu.

 

Kada si počela sa pisanjem? Šta te motiviše da svoje misli i osjećanja pretačeš u stihove?

 

Počela sam da pišem onog trenutka kada sam naučila prva slova. Dugo sam sve stavljala u formu dnevnika, jer je tada bilo popularno među devojčicama da svaka ima svoju malu roze svesku zaključanu katančićem. Uvek sam imala potrebu da neku životnu lekciju koju naučim pretočim u zanimljivu priču, uglavnom uzbudljiviju nego moju ličnu.

 

Kako je nastala tvoja prva kniga poezije „Tragom duše usnule“?

 

U knjizi „Tragom duše usnule“ patnju sam pretvorila u stihove. Bila sam blagoslovena da patnja za izgubljenim roditeljem izrodi stihove. Ranije nisam bila pesnički tip, ali eto kada čovek duboko pati onda pesme dodju same. Ne pišete ih vi, već se pišu same. Patnjom i ljubavlju. Pesnici su posebna bića, ipak, mislim da ne zavređujem nazvati se pesnikom samo zbog jedne zbirke, ma kako dobre kritike dobila.

 

Nedavno si imala promociju u Beogradu? Kakve nosiš impresije?

 

Promocija u Beogradu bila je dirljiva. Ljudi dođu na promociju da poslušaju stihove, da čuju reč urednika i pisca. Na mojoj promociji bilo oko 70 duša koje su ćutke slušale stihove koje je glumac Miljan Prljeta recitovao, i koje su plakale. Ako je i bilo onih koji nisu zaplakali, trepljali su puno, zadržavajući suze. Ono što je zanimljivo jeste da su svi izašli nasmejani i veseli. Bilo je to katarzično iskustvo za sve nas koji smo bili tu, i sigurna sam da nikada nećemo zaboraviti magiju koju smo osetili.

 

Tvoju prvu zbirku pjesama objavila je izdavačka kuća „Književna omladina Srbije“. Kako je došlo do saradnje sa njima?

 

KOS je bio moj prvi izbor jer su renomirana izdavačka kuća koja veoma pažljivo bira iza koga će stati. Urednica Verica Sekirarski je osoba koja svaki rukopis čita dušom i srcem, ne razmišljajući da li je isplativo izdati nešto, već da li je vredno. Prvi su izdali Jerotića,  Basaru i mnoge druge značajne pisce i mislila sam da će moj rukopis završiti u fijoci nikada objavljen. Medjutim odgovor je stigao u rekordnom roku i zaista sam bila počastvovana.

 

 

Koji su bili ciljevi i namjere u tvojoj knjizi?

 

Cilja i namere nije bilo kada je napisan prvi stih. Pesme su se pisale same, a dolazile su mi kao uteha i odgovor na sva ona pitanja sa kojima se svako od nas suoči onog momenta kada izgubi blisku osobu. Pitanje ima li nečega nakon smrti je staro koliko i čovečanstvo i nadživeće sve nas. Svako slovo napisano olakšavalo je moju bol i pokazivalo put vere da zaista ne hodimo zalud ovim zemaljskim drumovima.

 

Pored pjesama piseš priče, bajke i dramske tekstove za djecu. Kako prepoznaješ momente inspiracije?

 

Iako pišem dramske tekstove, priče i jedan roman privodim kraju, moja najveća ljubav su bajke. Bajke su svet bez kraja, svet gde možete razmahati svoja krila bez bojazni da će vam ta krila, ako ste nepodobni, iseći pre nego poletite. Bajka se čita sa sedam godina na jedan način, sa sedamdesestsedam na drugi i uvek je poučna i uvek nas dirne. To je čarolija koju samo bajka ima.

 

Što se tiče inspiracije ona je uvek tu. Svaki dašak vetra, svaka kap kiše, svaki zrak sunca, svaka mrkla noć, svaki čovek, sve živo i neživo je u stanju da izazove emociju i stoga mi samo treba da pronađem vremena da pišem, a inspiraciju ne nalazim, ona je tu, svuda oko nas.

 

U ranoj mladosti si se bavila modelingom. Zašto je u tvom slučaju prevladala ljubav prema pisanju?

 

Modeling je bio besplatna karta za put oko sveta. Bio je to jedini način. Zahvalna sam što sam posedovala izgled koji mi je omogućio da svoje snove ostvarim, a oni nisu bili da budem manekenka. Čeznula sam za daljinama. Oduvek sam želela da putujem, ali ne kao turista već kao nomad, da upoznam ljude, kulture, da predjem granice poznatog i vidim taj svet o kom se priča. Da li je zao i opasan ili divan i čaroban? Taj nomadski život trajao je 12 godina i doneo mi najlepše uspomene. Još uvek snimam reklame ali sada konačno mogu da se posvetim pisanju. Skrasila sam se izmedju Beograda i Budve i sazrela. Za pisanje je potrebna zrelost.

 

 

Kako se oduprijeti uticaju svijeta materijalizmu, živjeti u skladu sa prirodom, slaviti ljubav i pisati poeziju?

 

Mislim da svet nije svet materijalizma već da se materijalisti eksponiraju, što u medijima što na ulici, pa onda stičemo dojam da je svet takav i mnogi zbog toga postaju deo potrošačke horde koja hrli samo za materijalnim dobrima. Ali, isto tako znam da ovim ulicama hoda i bezbroj nas koji živimo u nekom drugom svetu gde se neke druge vrednosti stavljaju na pijedastal. Ljudska dobrota. Ima je još. Svuda je srećem. Samo treba dobro otvoriti oči. I srce.

 

Dio života boravila si u Indiji, živjela u palalelnim svjetovima bogatih i siromašnih, sjaja i bijede, ugnjetenih i ugnjetača. Kako si doživjela te momente i zašto si odlučila da se vratiš u Beograd?

 

Indija je na mene ostavila najjači utisak. Oprečna mišljenja. Videla sam i sjaj i bedu. Mogu sa sigurnošću reći da je Indija zemlja duboke duhovnosti gde na ulici, gladnog i bosog, možete sresti čoveka koji će vas fascinirati mudrošću i inteligencijom i gde u visokom društvu intelektualaca možete sresti čoveka koji ima pogan jezik, ni dan škole i koji se prema svojim pomoćnicima  ponaša kao robovlasnik. U početku sam, zanesena tom duhovnošću koju Indija zaista nudi pomišljala da ostanem tamo, ali sam vrlo brzo shvatila da pred ovim drugim pojavama ne mogu da zatvaram oči i da stoga, ne mogu biti srećna tamo. Na kraju svega ipak je stajala moja zemlja, moj grad, moji ljudi...a onda me je jedno letovanje dovelo u Budvu i donijelo mi ljubav mog života. Tako je Budva sada, sa Beogradom na vrhu sveta. Mog sveta.

 

Živjela si i radila u Parizu.  Kako sada gledaš na vrijeme provedeno u „Gradu svjetlosti“?

 

Pariz je grad koji nikoga, s kojim god ciljem došao, šta god tražio, čemu god se nadao, ne izdaje. On pruži ruku svima i da im ono što im pripada. Ja sam modeling počela upravo tamo, družila se i živela sa mladim ljudima, nepopravljivim sanjarima, koji su kao i ja prošli sve što mlad čovek u tuđini prođe: besparicu, strah za svako sutra, nostalgiju... Delili smo zadnji cent. Ko je znao da slika, slikao je pa smo slike prodavali noću, na Montmartru, ko je znao da šije, donosio bi materijale pa se seklo i krojilo kod kuće. Bili smo puni entuzijazma. Onda je došao i modeling i putovanja.

 

 

Dosta si putovala, i danas to rado činiš. Živiš u Beogradu i Budvi. Ggje Mila zapravo pripada?

 

Na pitanje kom gradu pripadam ne znam odgovor. Ne znam. Beograd i Budva zauzimaju najveći deo mog srca, ali mogla bih se vratiti i u Pariz, u Bangkok, u Šangaj. Svuda, samo da je moja porodica uz mene.

 

Kako gledaš na savremene trendove koji podcjenjuju ulogu i značaj porodice?

 

Porodica je osnova svakog društva, kao što je jezgro srce svakog atoma. Na žalost, dosta se radilo na degradaciji porodice i naročito, braka. To je poteklo od opšteg trenda da samo o sebi treba misliti, da si sebi najvažniji, da gledaš sebe jer te niko neće gledati, od knjiga samopomoći i raznoraznih lukavih gurua koji ljude koji vape za porodicom guraju u ludilo uveravajući ih da su samo sebi potrebni. Narcisoidni se nazivaju samosvesnima, gramzivi sposobnima, drski prodornim... Vrednosti su poremećene, ali ako poslušamo šta imaju da kažu mudri i oni koji su ostavili traga vrednog pomena i to ne samo u duhovnom već i u materijalnom svetu, onda ćemo videti da svi zapravo smatraju porodicu kao najvažniju. Iz nje dolazi ljubav, snaga, moć, podrška. Sam čovek je ili preslab i ili preokrutan. Nema meru.

 

Šta trenutno čitaš? Kojim se knjigama i tekstovima  vraćaš?

 

Poslednjih godina čitam uglavnom štiva iz kojih učim.Čitam autore koji su analizirali bajke, decu, snove. Čitam dramske tekstove i scenarije. Za pisanje nije dovoljan samo talenat, kao i uostalom, za sve. Potrebno je mnogo učenja i rada. Ja još uvek učim. Kada se baš od svega umorim, sebi i svojoj deci čitam bajke. To je lekovito. Probajte.

 

Šta Mila uveče kada zatvori oči vidi, o čemu razmišlja i kuda plove njene misli?

 

Uveče pre nego san dodje na oči vidim moja dva andjela kako spavaju, a kada zatvorim oči, u magli vidim dan koji odlazi, a svetlom obasjan dan koji dolazi.

 

Ako želiš da naučiš više o novinarstvu

Prijavi se za učešće u radionici

Kontakt