17.06.2017

Ksenija Šćepanović - Prijateljstvo

 

Još u osnovnoj školi bila sam često u žizi maltretiranja. Verbalnog, a samim tim i psihičkog. Često bih kući dolazila uplakana, istraumirana riječima koje su mi bile upućene toga dana, te sedmice, tog mjeseca i te godine. 

 

 

 

Bilo mi je teško da se suočim sa onim istim ljudima koji sada čitaju ovaj blog i hvale te iste tekstove koje pišem. Ne znam šta sam uradila kompletnoj masi, nikada me iskreno ti nije ni mučilo, mučila me činjenica da su ljudi hladni zidovi željni predstave. Tako bi uhvatili da se -sprdaju- nekome da ga maltretiraju, da mu se smiju, da ga pokušaju osramotiti pred ostatkom stada djece koja nisu nista drugo radila do pratili masu. Uvjek sam bila dio audsajdera, i to tada nisam znala da cijenim.

Jedne godine sam dosla blijede face, modrih usana i crvenih ociju, taj dan je majki doslo do nosa, i otisla je u školu da preduzme nesto. Bilo me strah jos višeg maltretiranja pa sam ćutala i sakrivala da sam taj dan pretrpjela uvrede i podrugljive poglede. Znam da je majka istog tog momka koji me maltretirao plakala, i pokušavala da nadje grešku u onome sto je majka rekla, samo da bi sebe ubjedila da njen sin to nije radio. 

Dugo nisam imala nikoga, pod dugo mislim sve do nekog doba kada sam upoznala svoju srodnu dušu, svoju Ivu. Prosle smo kroz svašta, kroz dosta svadja i gluposti koje su samo potvrdile da smo stvarno pale jedna drugoj sa neba. Počela sam da prihvatam sebe, jer me ona prihvatila, počela sam da budem slobodna, jer sam sa njom to mogla, počela sam da se osjećam lijepo, jer me takvom činila iako sam i zbog nje i Nokie C3 plakala..(salim se Ivo )

 

 

 

Kada sam se suočila sa istinom koja nije bila toliko loša po mene, shvatila sam da je okej biti jedinka,posebna, čudna, neuklopljiva. Ja sam našla svoju drugu jedinku, posebnu, neobičnu, lijepu u prijatelju, u srodnoj duši, jer nas već vidim kako živimo jedna kod druge sa 27 godina i pakujemo boce vina u kofer, ulazimo u voz i idemo negdje.

 

Imala sam jako teških trenutaka i nisam znala kako da dišem u pojedinim momentima, a ona je tako bila slamčica za vazduh da, da nikada više ne naidjemo jedna na drugu, biću joj zahvalna za vazduh koji mi pruža.

Ako želiš da naučiš više o novinarstvu

Prijavi se za učešće u radionici

Kontakt